Piše: Marija Đurović, Senior Manager – Egzakta Advisory
Nije sporno da AI donosi koristi. Nacionalni biro za ekonomska istraživanja (NBER) pratio je više od pet hiljada agenata korisničke podrške i utvrdio da je uvođenje generativnog asistenta povećalo produktivnost, u proseku, za 14 odsto, a kod početnika i do 34 odsto. Slično tome, jedna studija sprovedena na 453 stručnjaka različitih profila pokazala je da korišćenje ChatGPT-ja skraćuje vreme obavljanja zadataka za 40 odsto, dok se kvalitet rezultata povećava za gotovo jednu petinu. Ukratko, uz AI sve ide brže i efikasnije. To je činjenica koju niko ne spori.
Ali šta se dešava „iza kulisa”, u našem mozgu? Naučnici su još odavno uočili da, kada znamo da je neka informacija lako dostupna, naš um nesvesno bira da je ne usvaja trajno, već da pamti samo mesto na kojem je može pronaći. Taj takozvani Gugl efekat zapravo ukazuje na to da naš mozak, suočen s obiljem lako dostupnih informacija, spontano bira lakši put i, umesto da zapamti samu informaciju, on odlučuje da zapamti gde se ta informacija nalazi. Na taj način, memorija postaje više navigaciona nego sadržajna – znamo kako da dođemo do odgovora, ali ne nužno i sam odgovor. U neku ruku, to jeste logično, jer zašto bismo pamtili sitnice kada je sve na klik? Ali šta se događa ako isti princip prenesemo na stvaranje ideja i kritičko razmišljanje? Ne rizikujemo li da naš um, umesto da bude prostor u kojem se znanje oblikuje, povezuje i razvija, postane samo prolazna stanica gde se informacije zaustavljaju na trenutak, ali se ne zadržavaju dovoljno dugo da bi se pretvorile u znanje?
Izvor: Stefan Dikić
Odgovor na to pitanje pokušali su da daju istraživači sa MIT-a u studiji „Your Brain on ChatGPT: Accumulation of Cognitive Debt when Using an AI Assistant for Essay Writing Task”. Učesnici su pisali tekstove: jedni na osnovu sopstvenog znanja, drugi uz pomoć internet pretrage, treći uz ChatGPT. Tokom zadatka naučnici su pratili moždanu aktivnost učesnika i zabeležili razlike koje ne ostavljaju mnogo prostora za sumnju. Najviši nivo moždane angažovanosti pokazali su oni koji su pisali bez ikakve spoljne pomoći. Slede ih učesnici koji su koristili internet pretragu, dok su oni koji su se oslonili na veštačku inteligenciju pokazali ubedljivo najslabiju moždanu aktivnost.
Jedan od nalaza koji posebno privlači pažnju odnosi se na trenutak kada su učesnici, koji su se prethodno oslanjali na pomoć ChatGPT-ja, morali da nastave bez njega. Ono što je zabrinjavajuće jeste da se njihova moždana aktivnost nije odmah vratila na raniji nivo. Nije došlo do automatskog prelaska u „aktivni režim”, već je zabeleženo zadržavanje na nižem nivou moždane aktivnosti. Ovakav rezultat ukazuje na to da mozak, kada se jednom prilagodi olakšanom načinu obrade informacija, ne aktivira odmah sve svoje kapacitete kada ta pomoć izostane. Povratak u stanje potpune kognitivne angažovanosti ne dešava se automatski, već zahteva dodatni napor i vreme. Još važnije, sugeriše da postoji određena intelektualna tromost koja se javlja nakon dužeg oslanjanja na spoljne izvore.
Ne samo da sve češće prepuštamo razmišljanje mašini već i postajemo skloni da se udaljimo od sopstvene procene i sumnjamo u ono što znamo
Za mnoge od nas, ova promena dolazi tiho i neprimetno. Vremenom se sve češće oslanjamo na AI za prvi korak, da ponudi ideju, okvir, formulaciju. U jednom trenutku postaje jasno da nam je teže da počnemo bez te početne spoljne podrške. Kao da je mozak naučio da traži pomoć pre nego što uopšte pokuša da razmisli samostalno. I upravo tu nastaje najvažnije pitanje: šta zapravo gubimo, a da toga nismo ni svesni? Lako je pomisliti da je AI bolji samo zato što je brži. Ali razlika između mašinske i ljudske inteligencije nije u brzini, već u sposobnosti da povežemo, promislimo, osetimo nijansu. U trenutku kada nam postane dovoljno da nešto bude isključivo tačno i korisno, a ne nužno naše, otvaramo vrata tihoj eroziji misaonih veština. To se ne događa naglo, već samo jednog dana shvatimo da više ne znamo kako da mislimo bez pomoći.
Da bismo razumeli zašto je ta mentalna vežba važna, dovoljno je pogledati primer londonskih taksista. Oni, da bi dobili licencu, moraju da polože čuveni test i nauče napamet hiljade ulica i putanja. Naučnici su dokazali da se njihov hipokampus, deo mozga odgovoran za prostornu memoriju, tokom tog procesa doslovno uvećava. Drugim rečima, mozak raste tamo gde se od njega traži napor. Nasuprot tome, ljudi koji se godinama oslanjaju na GPS pokazuju slabije rezultate u snalaženju, pa čak i u zadacima koji nemaju nikakve veze sa navigacijom. Ako nam uređaj uvek pokazuje put, naša unutrašnja mapa vremenom počinje da bledi.
Neki će reći da je to, jednostavno, evolucija i da mozak delegira ono što ne mora da radi. I to nije pogrešno. Ali problem je što često ne znamo gde je granica između olakšavanja i odustajanja. Ako se, recimo, u pisanju stalno oslanjamo na AI da nam sroči rečenicu, možda ćemo jednog dana zaboraviti kako da je sami smisleno oblikujemo. A to više nije pomoć, to je gubitak.
Razlika između mašinske i ljudske inteligencije nije u brzini, već u sposobnosti da povežemo, promislimo, osetimo nijansu
Još jedna zanimljiva studija koju vredi pomenuti dolazi sa Univerziteta u Stanfordu i bavi se pitanjem koliko ljudi veruju veštačkoj inteligenciji, čak i kada daje netačne informacije. U istraživanju su učesnici dobijali zadatke uz dodatak sugestije koju im je asistent davao. U nekim slučajevima ta sugestija je dolazila od drugog čoveka, a u nekima od veštačke inteligencije. Ispostavilo se da su korisnici pokazivali značajno veći stepen poverenja u preporuke kada su verovali da dolaze od naprednog tehnološkog sistema. Što je posebno zabrinjavajuće, to poverenje nije opadalo čak ni kada je sugestija bila očigledno netačna. U jednom od eksperimenata, učesnici su znali tačan odgovor, ali su ga promenili pod uticajem pogrešne preporuke koju je dao algoritam. To otvara novo i podjednako važno pitanje: ne samo da sve češće prepuštamo razmišljanje mašini već i postajemo skloni da se udaljimo od sopstvene procene i sumnjamo u ono što znamo.
Sve to nas dovodi do pitanja: šta želimo da budemo u odnosu na veštačku inteligenciju – korisnici, saradnici ili slepi sledbenici? Tehnologija jeste tu da nam pomogne. Da ubrza. Da podigne granicu onoga što možemo. Ali ako ne ostavimo prostor i za sopstvenu misao – onu koja nije optimizovana, ali jeste naša – gubimo temelj onoga što nas čini autentičnim i svojim.
